MKSJ: SLUČAJ KOSOVO 1998-1999.

Politička kriza na Kosovu razvijala se od kraja 80-tih i tokom 90-tih godina, da bi od sredine 1998. godine kulminirala oružanim sukobom u kojem su učestvovale snage SRJ i Srbije, kao i snage Oslobodilačke vojske Kosova ili OVK. Tokom tog sukoba došlo je do incidenata u kojima su VJ i MUP koristili prekomernu i nasumičnu silu, što je za rezultat imalo oštećenja civilne imovine, raseljavanje stanovništva i smrt civila. Uprkos naporima da se kriza okonča, što je uključivalo dovođenje međunarodne verifikacione misije na Kosovo, sukob se nastavio do 24. marta 1999. godine pa i nakon toga, kada su snage NATO-a započele vazdušnu kampanju bombardovanja ciljeva u SRJ. Ta kampanja završila se 10. juna 1999. godine, a snage SRJ i Srbije tada su povučene s Kosova.

(Izvod iz presude Pretresnog veća u predmetu „Šainović i ostali“)

Odstupajući od ustaljene prakse da ne komentariše istrage koje su u toku, glavni tužilac MKSJ Louise Arbour je 10. marta 1998. godine javno saopštila da njena kancelarija „prikuplja informacije i dokaze u vezi s incidentima na Kosovu“ i da će „nastaviti da prati dalji razvoj“.

Tri sedmice kasnije Savet bezbednosti UN je u Rezoluciji 1160 (31. mart 1998), naložio tužilaštvu da „počne da prikuplja informacije o nasilju na Kosovu koje bi moglo da bude u njegovoj nadležnosti“, podsećajući vlasti SRJ na obavezu saradnje sa MKSJ.

Upozorenja i osude su, međutim, ostali bez efekta, pa se 23. septembra 1998. godine Savet bezbednosti ponovo oglasio (Rezolucija 1199) sa izrazima „duboke zabrinutosti zbog eskalacije nasilja na Kosovu“ i novim pozivom vlastima SRJ i liderima kosovskih Albanaca da „u punoj meri sarađuju sa tužilaštvom MKSJ“.

Usledila je izjava Generalnog sekretara UN Kofi Annana od 5. oktobra 1998. godine u kojoj se navodi da je „van razumne sumnje jasno da su većinu kosovskih zločina počinile snage bezbednosti delujući pod autoritetom SRJ“. Vlasti SRJ, koje su do tada tolerisale prisustvo prvih istražiteljskih timova MKSJ na Kosovu, nakon ove Annanove izjave u potpunosti su zabranile pristup istražiteljima tužilaštva kosovskim mestima zločina.

Počev od 1. januara pa sve do 20. juna 1999. godine vojne i policijske snage SRJ i Srbije počinile su brojne zločine koji su rezultirali prisilnom deportacijom približno 800.000 albanskih civila.

Da bi omogućile ta proterivanja i raseljavanja, snage SRJ i Srbije hotimično su stvarale atmosferu straha i pritiska upotrebom sile, pretnjama silom i primenom nasilja. Napadi na civile odvijali su se po unapred utvrđenom obrascu koji je podrazumevao granatiranje gradova i sela, uništavanje stambenih i verskih objakata, ubistva žena, dece i muškaraca koji nisu aktivno učestvovali u neprijateljstvima, te seksualno zlostavljanje kosovskih Albanki. Te radnje su vršene u svim delovima Kosova i ta hotimična sredstva i metode su korišćeni širom pokrajine.

Proterivanje civila vršeno je sa ciljem da se izmeni etnička slika Kosova i tako uspostavi puna kontrola vlasti Srbije nad njenom tadašnjom pokrajinom.

Na suđenjima pred MKSJ izvođeni su dokazi o proterivanju civila iz 13 kosovskih opština.

(Izvod iz optužnice u predmetu „Milutinović i drugi“)

Počev od 1. januara 1999. godine ili približno od tog datuma pa sve do 20. juna 1999. godine, vojne, paravojne i policijske snage SRJ i Srbije ubile su na stotine kosovskih Albanaca koji nisu aktivno učestvovali u neprijateljstvima. Ta ubistva vršena su na široko rasprostranjen ili sistematski način širom Kosova i imala su za posledicu smrt mnogobrojnih muškaraca, žena i dece.

Na najvećem broju lokacija, poput Male Kruše, Izbice, Bele Crkve, Đakovice i Ćuške, ubijani su muškarci, ali u određenom broju incidenata žrtve su žene i deca, kao što je slučaj u Suvoj Reci i Podujevu. Najveći pojedinačni zločin na Kosovu dogodio se krajem aprila 1999. godine kada je tokom Operacije Reka u Meji, Korenici i drugim selima u okolini Đakovice ubijeno oko 350 muških civila.

Istraga MKSJ obuhvatila je manji deo svih ubistava albanskih civila na Kosovu – približno 20 lokacija na kojima je stradalo između 700 i 800 žrtava, sa namerom da ukaže na obrazac napada na albansko stanovništvo, a ne da se registruju svi zločini i utvrde sve žrtve.

Glavna tužiteljka Tribunala Louise Arbour je 26. marta 1999. godine, dva dana nakon početka vazdušnih napada NATO-a, uputila pismo predsedniku Slobodanu Miloševiću i još dvanaestorici političkih, vojnih i policijskih zvaničnika SR Jugoslavije i Srbije, u kojem ih upozorava da će – u okviru mandata koji joj je poverio Savet bezbednosti UN – budno pratiti šta se na Kosovu događa. Ujedno, Arbour je srpske i jugoslovenske zvaničnike podsetila da ih međunarodno pravo obavezuje da spreče ratne zločine ili kazne podređene koji su ih počinili.

Nakon upozorenja iz Haga, u Beogradu je usledila serija sastanaka na najvišem političko-policijskom nivou na kojima je razmatrano kako osujetiti haške istražitelje koji će se pre ili kasnije pojaviti na Kosovu i početi da tragaju za dokazima o počinjenim zločinima.

Prema dnevničkoj zabelešci jednog od učesnika tih sastanaka, policijskog generala Obrada Stevanovića, formulu po kojoj će se ukloniti tragovi zločina, a oni zaštititi od krivične odgovornosti, definisao je lično predsednik Slobodan Milošević.

Zločini nad kosovskim Albancima 1999. godine bili su predmet tri suđenja pred MKSJ: Slobodanu Miloševiću, Milanu Milutinoviću i drugima, kao i Vlastimiru Đorđeviću. Bivši predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević preminuo je u pritvoru pre kraja sudskog postupka, a druga dva suđenja rezultirala su oslobađajućom za jednog i osuđujućim presudama za šestoricu bivših visokih političkih, vojnih i policijskih zvaničnika SRJ i Srbije.

U oba presuđena predmeta zaključeno je da je 1999. godine postojao udruženi zločinački poduhvat sa ciljem da se proterivanjem Albanaca promeni etnička ravnoteža na Kosovu kako bi vlast SRJ i Srbije uspostavila čvršću kontrolu nad tadašnjom pokrajinom.

Iako nije dočekao kraj suđenja, Slobodan Milošević se u presudama u predmetima Milutinović i drugi i Đorđević navodi kao učesnik udruženog zločinačkog poduhvata.